MUKE PO STARCIMA: 14 najgorih priča o upoznavanju s njegovim/njezinim roditeljima

Dating > MUKE PO STARCIMA: 14 najgorih priča o upoznavanju s njegovim/njezinim roditeljima

Click here: ※ MUKE PO STARCIMA: 14 najgorih priča o upoznavanju s njegovim/njezinim roditeljima ※ ♥ MUKE PO STARCIMA: 14 najgorih priča o upoznavanju s njegovim/njezinim roditeljima

Hrvatske žene u tome su uspjele. Sve to možda objašnjava zbog čega sam shvaćao privlačnost Ronalda Reagana, premda sam bio uznemiren njegovim izborom za predsjednika SAD-a 1980. U nekim dijelovima te države sam spomen kontrole oružja predstavlja svetogrđe.

U pubertetu smo najosjetljiviji, svađa s najboljim prijateljem, prijateljicom, roditeljima, braćom, a i neugodnosti koje smo doživjeli pred razredom ili pred profesorima mogu od nas stvoriti vječnu sramežljivicu, koja se boji ikad više zucnuti pred većom skupinom ljudi. Na njemaèkim odorama, na lievom rukavu ovi vojnici nosili su grb sv. Sin se bavio astralnom projekcijom, go- tik rokom, sado-mazohizmom i zavođenjem. Do tada je već prošlo lu delju dana. Oni su parvenui, mi smo gentlemani. Postoji razlika između teksta i obrasca. Osobe s ovim brojem sudbine, često su rastrgani između nepromišljenih jakih osjećaja i zdravog razuma, pri čemu, nažalost, najčešće pobijedi osjećaj. Predugo sam bio nezapos­ leni programer. Na koledžu sam počeo da pronalazim sam sebe: stvari koje su me zanimale, ličnost za čije sam izražavanje uvek bio previše stidljiv, grupu prijatelja koja mi je proširila um drogama i razgovorima tim redosledom. Ako nema ništa osim materije, onda vam hvala na slobodi. A i taj je čovek sedeo pred njom. Stoga nije korektno za sve nevolje optuživati samo one pravaše koji su stranaèki organizirani te koji nastoje naæi put kojim bi se pravaštvo ponovno uzdiglo na pijedestalu hrvatske politike.

SlROKO LICE: Pa, kad si došao ovamo? To povijesno državno pravo Hrvatima nitko nije darovao te im ga slijedom toga nema pravo ni oduzimati. Poglavnik nije zaboravio ni radnika, ni seljaka, ni vojnika, ni èinovnika. Neke od njih su prijateljska, bratska, roditeljska i ona najvažnija: ljubav prema svojoj srodnoj duši.

38962079-Barack-Obama-Odvažnost-nade - Te su vrijednosti naše nasljeđe, ono što nas kao naciju određuje. Kao sljedbenik pravaštva te vrstan estet, stilist i polemièar, Matoš je napisao i neke od najboljih stranica hrvatske politièke i društvene publicistike.

MEĐUNARODNI BESTSELER w I - G - R - A PRODIRANJE U TAJNO DRUŠTVO VELIKIH UMETNIKA ZAVOĐENJA Nil Štraus LET THE GAME BEGIN Naslov originala: The Game - Neil Strauss © Copyright na prevod za Srbiju: Babun Izdavač: Babun Prevod: Srećko Prodanović Lektura: Dragan Paripović Štampa: Lukaštampa Prvo izdanj e Beograd 2010 ISBN 978- 86-83737-69-7 Ovu knjigu posvećujem hiljadama ljudi s kojima sam raz­ govarao po barovima, klubovima, trgovačkim centrima, aerodromima, prodavnicama, podzemnim železnicama i liftovima tokom poslednje dve godine. Ako čitate ovo, želim da znate da nisam igrao igru s vama. Vi ste bili drukčiji. NISAM MOGAO POSTATI NIŠTA: NI LOŠ NI DOBAR, NI NITKOV NI POŠTEN ČOVEK, NI JUNAK NI INSEKT. A SADA KRADEM BOGU DANE U SVOM KUTKU, IZRUGUJUĆI SE SAM SEBI GORKOM I POTPUNO BESKORISNOM UTEHOM, DA INTELIGENTAN ČOVEK NE MOŽE STVARNO POSTATI BILO ŠTA; DA SAMO BUDALA MOŽE POSTATI NEŠTO. Fjodor Dostojevski Zapisi iz podzemlja Svi koji su čitali radne verzije ove knjige postavili su ista pitanja: DA LI JE OVO ISTINA? ZAR SE TO STVARNO DOGODILO? JESU LI TI MOMCI STVARNI? Zato smatram da je potrebno primeniti jednu staru književnu caku... PRIČA KOJA SLEDI JE ISTINITA. Muškarci će je poricati, žene će sumnjati u nju. Ali, predstavljam je ovde, nagu, ranjivu i uznemirujuće stvarnu. Unapred vas molim za oproštaj. Beti Fridan Betty Friedan , Ženska mističnost UPOZNAJTE MISTERIJA Kuća je izgledala katastrofalno. Vrata su bila napukla i odvaljena iz šarki; zidovi, ulubljeni otiscima šaka, telefona i saksija sa cvećem. Herbal se skrivao u hotelskoj sobi, u strahu za vlastiti život, a Misteri je ležao prosut po tepihu dnevne sobe i plakao. Pla­ kao je bez prestanka već dva dana. To nije bio normalan plač. Obične suze su razumljive. No, Misteri je bio daleko od svakog razumevanja. Nedelju dana se kole­ bao između nastupa ekstremnog besa i agresije i napada grčevitog, katarzič- nog jecanja. Sada je pretio da će se ubiti. U kući smo živeli nas petorica: Herbal, Misteri, Papa, Plejboj i ja. De- čaci i muškarci dolazili su sa sve četiri strane sveta da se rukuju s nama, fotografišu nas, uče od nas, budu mi. Mene su zvali Staji. To ime sam u potpunosti zaslužio. Nikada se nismo služili svojim pravim imenima - samo nadimcima. Čak i naša kuća, kao i druge koje smo posvuda zasejali, od San Franciska do Sid- neja, imala je nadimak. Zvala se Projekat Holivud. A Projekat Holivud bio je rasturen na komadiće. Sofe i desetine jastuka koji su prekrivali spušteni pod dnevne sobe bili su smrdljivi i izbledeli od muškog znoja i ženskih sokova. Beli tepih posiveo je od stalnog prometa mladih, namirisanih ljudskih bića koja su se svake noći skupljala ovde iz Bulevara sumraka. Opušci cigareta i upotrebljeni kondo­ mi plutali su u đakuziju. A Misterijevo divljanje tokom poslednjih nekoliko dana potpuno je rasturilo ostatak kuće i zabezeknulo stanare. Bio je visok metar i devedeset pet i histeričan. Ćelo telo mu se grčilo. Nosio je kućni haljetak od zlatne svile koji mu je bio nekoliko brojeva manji nego što bi trebalo, tako da su mu se videla krastava kolena. Jedini drugi komad odeće na njegovom drhtavom telu bila je zimska kapa nabijena na glavu. Bio je juni u Los Anđelesu. Nema šanse da pobediš. Zato je najbolje uopšte ne igrati. Ja ću morati da rešim ovo. Trebalo je da dobije sedativ pre nego što prestane sa suzama i opet se prebaci na bes. Svaki ciklus emocija bivao je sve gori i bojao sam se da će ovaj put učiniti nešto što neće moći da se popravi. Nisam mogao da dopustim da Misteri umre tokom moje smene. On je bio više od običnog prijatelja; bio je mentor. Promenio mi je život, kao što je promenio živote hiljadama drugih ljudi poput mene. Zgrabio sam svoj telefonski imenik i počeo da pretra­ žujem stranice, tražeći ljude koji najverovatnije imaju pilule - ljude poput momaka iz rok-bendova, žena koje su upravo prošle plastičnu operaciju, bivšu decu-glumce. No, niko od onih koje sam pozvao nije bio kod kuće, nije imao nikakve lekove, ili je tvrdio da ih nema kako ne bi morao da ih deli. Preostala mi je još samo jedna osoba koju sam mogao da nazovem, žena koja je i pokrenula Misterijevu silaznu putanju. To je bila razuzdana devoj- ka; sigurno je imala nešto. Bar sam tada tako mislio. Dao sam Misteriju pilulu i čašu vode, čekajući da njegovi jecaji laga­ no prestanu i pretvore se u šmrcanje. Zatim sam mu pomogao da obuje par crnih čizama, farmerke i sivu majicu. Sada je bio pitom, poput velike bebe. Mogao sam da vidim kako mu preko lica svaki čas prolaze drhtaji gneva, ili kako mu se iz oka kotrlja suza. Nadao sam se da će ostati miran dovoljno dugo da mu pomognem. Bilo je to ružno betonsko zdanje danonoćno okruženo beskućnicima koji su vrištali na ulične svetiljke, transvestitima koji su živeli u kolicima iz sa­ moposluge i drugim ostacima ljudskih bića koji su podizali logor na svim mestima gde je mogla da se pronađe besplatna socijalna služba. Misteri je, shvatio sam, bio jedan od njih. Slučajno je posedovao harizmu i talenat koji su privlačili druge k njemu i sprečavali da ikad ostane sam na svetu. Posedovao je dve crte koje sam primetio kod gotovo svake rok zvezde s kojom sam ikad radio intervju: mahniti sjaj u očima i apsolutnu nesposob­ nost da učini bilo šta za sebe samog. Doveo sam ga u predvorje i uspravio ga. Zajedno smo čekali na red za razgovor s jednim od savetnika. Sedeo je na jeftinoj crnoj plastičnoj stolici, zureći katatonično u plave zidove institucije. Prošao je jedan sat. Počeo je da se meškolji. Prošla su dva sata. Čelo mu se naboralo; lice mu se smrklo. Prošla su tri sata. Potekle su mu suze. Prošla su četiri sata. Iskočio je iz stolice i izjurio iz čekaonice kroz ulazna vrata zgrade. Koračao je žustro, poput čoveka koji zna kuda ide, iako je Projekat Ho­ livud bio udaljen četiri i po kilometra. Pojurio sam za njim preko ulice i sustigao ga ispred mini-marketa. Uhvatio sam ga za ruku i okrenuo, pa ga tepanjem nagovorio da se vrati u čekaonicu. Opet je ustao i izjurio. Potrčao sam za njim. Neka dva socijalna radnika beskorisno su stajala u hodniku. Potrčao sam na sever prema Aveniji fontana, ugledao ga iza ugla i dovukao natrag. Kad smo stigli, socijalni radnici su ga poveli niz dugačak, mračan hod­ nik, u jedan klaustrofobični sobičak s podom od vinila. Terapeutkinja je sedela za stolom, provukavši prst kroz crni uvojak svoje kose. Bila je to vitka Azijatkinja u kasnim dvadesetima, visokih jagodica, s tamnocrvenim ružem za usne i u prugastom odelu. Misteri se skupio na stolici nasuprot njoj. Briznuo je u plač. Slučaj je za nju vero- vatno već bio zaključen. Pogledala ga je glumeći saučešće i on nastavi. Za nju, on je bio samo jedan od desetina luđaka kakve je viđala svakog dana. Trebalo je samo da ustanovi hoće li mu prepisati lekove, ili će ga strpati u ludnicu. Kad je Misteri posegnuo za paketićem, podigao je pogled i prvi put se zagledao u njene oči. Ukočio se i u tišini zurio u nju. Bila je izne­ nađujuće zgodna za takvu kliniku. Dašak životnosti zatreperi na Misterijevom licu, pa zamre. Njegovo telo, inače ponosno i uspravno, savilo se poput mokre makaro- ne na stolici. Da učinim to kako treba. U ne­ kom drugom vremenu, na nekom drugom mestu, budite uvereni da biste bili moji. Kako je i mogla? Ovaj uplakani div sa zgužvanom marami­ com u ruci bio je najveći umetnik udvaranja na svetu. To nije bio moj stav, nego činjenica. Tokom protekle dve godine upoznao sam na desetine samo- proglašenih najboljih majstora, ali Misteri je sve mogao da ih nadigra. Bio je to njegov hobi, njegova strast, njegov poziv. Postojala je samo jedna živa osoba koja je možda mogla da se takmiči s njim. A i taj je čovek sedeo pred njom. Iz bezobličnog komada šmoklja­ na, Misteri je od mene stvorio superzvezdu. Zajedno, vladali smo svetom zavođenja. Izvodili smo spektakularne ulete pred zapanjenim očima naših studenata i učenika u Los Anđelesu, Njujorku, Montrealu, Londonu, Mel- burnu, Beogradu, Odesi i drugim gradovima. A sada smo bili u ludari. Nos mi je preveliki u odnosu na lice i, mada nije kukast, ima kvrgu. Iako nisam ćelav, reći da mi se kosa proređuje bio bi eufemizam. Po mom mišljenju, oči su mi sit­ ne i zrnaste, iako imaju životan sjaj; ali i njemu je suđeno da ostane samo moja tajna, pošto ga niko ne vidi iza mojih naočara. S obe strane čela imam udubljenja, koja mi se sviđaju i za koja verujem da mom licu daju osobe- nost, iako nikada nisam dobio kompliment za njih. Niži sam no što bih hteo da budem i tako mršav da većini ljudi izgle­ dam pothranjeno, bez obzira na to koliko jedem. Kad pogledam svoje bledo, pogrbljeno telo, pitam se zašto bi bilo koja žena poželela da spava pored nje­ ga, a kamoli da ga grli. Zato moram da uložim trud kako bih izlazio s devoj- kama. Nisam tip momka zbog koga bi se devojke kikotale za barom, ili koga bi poželele da povedu kući kad su pijane i luckaste. Ne mogu, kao rok zvezde, da im ponudim deo svoje slave i pravo da se hvale kako su bile sa mnom, niti mogu da im ponudim kokain i svoju vilu, poput mnogih drugih muškaraca u Los Anđelesu. Sve što imam je um, a to niko ne može da vidi. Možda ćete primetiti da ne pominjem svoju ličnost. To je zato što se moja ličnost potpuno promenila. Ili, da kažem preciznije, ja sam potpuno promenio svoju ličnost. Stvorio sam Stajla, svoje drugo ja. Tokom poslednje dve godine, Staji je postao popularniji no što sam ja ikada bio - pogotovu kod žena. Nikada nisam imao nameru da menjam svoju ličnost, niti da koračam svetom pod lažnim identitetom. Zapravo, bio sam zadovoljan sobom i svo­ jim životom. To jest, sve dok me jedan nevini telefonski poziv sve uvek počinje nevinim telefonskim pozivom nije poveo na put u jednu od naj­ čudnijih i najuzbudljivih andergraund zajednica, od svih na koje sam ikad 18 naišao u preko dvanaest godina bavljenja novinarstvom. Na 150 vrućih stranica, rekao je, nalazi se prikupljena mudrost desetak umetnika u zavođenju koji već gotovo deset godina dele svoje zna­ nje na forumima, potajno radeći na tome da umetnost zavođenja pretvore u egzaktnu nauku. Te informacije je trebalo ponovo napisati i organizovati u koherentnu knjigu recepata, a on je pomislio da sam ja pravi čovek za to. Ja nisam bio tako siguran. Hteo sam da pišem literarna dela, a ne da da­ jem savete napaljenim adolescentima. No, naravno, rekao sam mu da neće naškoditi ako bacim pogled na to. Čim sam počeo da čitam, moj život se promenio. Nije to bilo samo zbog informacija koje je sadr­ žavao, već zbog puta kojim me je poveo. Kada se osvrnem na svoje tinejdžerske godine, žalim samo zbog jedne stvari, a to nema veze s nedovoljnim učenjem, neljubaznošću prema majci, niti zabijanjem očevog automobila u gradski autobus. Žalim jednostavno što se nisam spetljao s dovoljno devojaka. Smatram se razumno intuitivnim. U osnovi sam dobar čovek i nastojim da ne povređujem druge. No, izgleda da ne mogu da evoluiram do sledećeg nivoa postojanja, jer provodim previše vremena razmišljajući o ženama. Znam da u tome nisam sam. Kad sam prvi put upoznao Hjua Hefnera, bile su mu sedamdeset tri godine. Ako bi ikad poželeo da spava s nekim drugim, rekao je, pravilo je bilo da to čine svi zajedno. Dakle, ono što sam shvatio iz tog razgovora bilo je da sam upoznao momka koji je imao sav seks koji može da poželi tokom celog života i da sada, u dobi od sedamdeset i tri godine, još uvek juri za svojim repom. Kada to pre­ st aje? Ako Hjuu Hefneru još nije dosta toga, kada će biti meni? Zapravo, verovatno sam počeo i gore od većine muškaraca. U mojim predtinejdžerskim godinama nismo se igrali doktora, nije bilo devojčica koje su tražile dolar za pogled ispod suknje, nisam golicao drugarice iz razreda 19 po mestima koja nisam smeo da diram. Najveći deo svog tinejdžerskog ži­ vota proveo sam u zabrani izlaska, pa sam, kad mi se pojavila jedina prilika za seks u adolescenciji - pozvala me pijana učenica prvog srednje i ponudila da mi popuši - bio prisiljen da odbijem, ili da se suočim s majčinim besom. Na koledžu sam počeo da pronalazim sam sebe: stvari koje su me zanimale, ličnost za čije sam izražavanje uvek bio previše stidljiv, grupu prijatelja koja mi je proširila um drogama i razgovorima tim redosledom. No, nikada se nisam opustio u blizini žena: plašile su me. Tokom četiri godine koledža, nisam spavao ni sa jednom ženom iz studentskog doma. Nakon škole, zaposlio sam se u Njujork Tajmsu kao reporter za teme kul­ ture i tamo sam počeo da gradim sigurnost u sebe i svoje mišljenje. Napokon, stekao sam pristup privilegovanom svetu u kome nisu vredela nikakva pravila: otišao sam na turneju s Merilinom Mensonom i grupom Motli Kru, da bih pisao knjige s njima. Sve to vreme, u svim onim prolazima iza scene, nisam dobio nijedan poljubac ni od koga osim od Tomija Lija. Nakon toga, uglavnom sam izgubio svaku nadu. Neki momci to imaju, drugi ne. Ja očito nisam imao. Problem nije bio u tome da se nikad nisam ševio. Problem je bio u tome što sam, u onih nekoliko prilika kad mi se posrećilo, zabavu za jednu noć pretvorio u dvogodišnju vezu, zato što nisam znao kad će mi se to opet po­ noviti. Ševovodič je imao skraćenicu za ljude poput mene: PFM - prosečan frustrirani momak. Ja sam bio PFM. Za razliku od Dastina. Dastina sam upoznao one godine kad sam diplomirao na koledžu. Bio je prijatelj s jednim mojim drugom iz škole, Markom, lažnim srpskim aristo­ kratom koji mi je bio sadrug u životu bez devojaka još od vrtića, uglavnom zahvaljujući svojoj glavi koja je bila oblikovana poput lubenice. Dastin nije bio nimalo viši, bogatiji, slavniji ni zgodniji od nas dvojice, ali posedovao je jedan kvalitet koji mi nismo imali: privlačio je žene. Kad me je Marko upoznao s njim, nije me impresionirao. Bio je nizak i cr- nomanjast, s dugom, kovrdžavom smeđom kosom i jeftinom žigolo košuljom s previše otkopčanih dugmića. Te noći smo otišli u čikaški klub zvani Drink. Skeptično sam ga pogledao. Međutim, nekoliko trenutaka nakon što smo ušli u bar, pogledom je ostvario kontakt s jednom devojkom stidljiva izgleda koja je razgovarala s prijateljicom. Bez reči, Dastin se udaljio. Devojka ga je pratila - pravo u mračni ćošak. Pred mojim očima otvarao se novi svet. Propitivao sam ga satima, pokušavajući da utvrdim kakve to magične moći poseduje. Devi- čanstvo je izgubio u uzrastu od jedanaest godina, kada ga je petnaestogo­ dišnja kći suseda iskoristila kao seksualni eksperiment i od tada je nepres­ tano ševio. Jedne noći poveo sam ga na zabavu na brodu usidrenom u reci 1 iadson u Njujorku. Bojao sam se da će me naterati na razgovor s njom, što je ubrzo i učinio. Promucao sam nekoliko reći, ali tada je Dastin preuzeo stvar i spasao me. Nakon toga sreli smo se s njom i njenim dečkom za barom. Upravo su započeli zajednički život. Njen dečko je poveo njihovog psa u šetnju. Nakon nekoliko pića, odveo je psa kući i ostavio devojku, Polu, s nama. Dastin je predložio da se vratimo do mog stana i priredimo malu zakusku, I м smo odšetali do mog stančića u 1st vilidžu i umesto toga se bacili na krevet, pri čemu je Dastin bio s jedne strane Poli, a ja s druge. Kad je Dastin počeo da ljubi njen levi obraz, signalizirao mije da ja učinim isto to s desne strane. Iako me je iznena­ dilo Polino prećutno slaganje, izgledalo je da je za Dastina to uobičajena stvar. Okrenuo se prema meni i zatražio kondom. To je bio Dastinov dar, ta moć da ženama pruži fantaziju kakvu nikada nisu verovale da će proživeti. Nakon toga, Pola me je stalno zvala telefonom. Sve vreme je želela da razgovara o tom iskustvu, da ga racionalizuje, jer nije mogla da poveruje šta je učinila. Tako je to uvek bilo s Dastinom: on bi do­ bio devojku, a ja krivicu. Smatrao sam da se tu naprosto radi o razlici u ličnostima. Dastin je imao prirodan šarm i životinjski instinkt kakav ja nisam imao - ili sam barem tako mislio, sve dok nisam pročitao ševovodič i istražio preporučene web stranice i forume. Tako sam otkrio zajednicu punu Dastina - muškaraca koji su tvr­ dili da su otkrili kombinaciju za otključavanje ženskih srca i širenje nogu - za i azliku od mnogih drugih poput mene, koji u tome nisu uspevali. Razlika je bila u tome što su ti muškarci pretvorili svoje metode u specifičan niz pravila koja je svako mogao da primeni. Svaki samoproglašeni umetnik zavođenja Imao je svoj lični niz pravila. Dovedite ih na Južnu plažu u Majamiju i bilo koji nabildovani lepotan potukao bi njihova bleda, mršava lica. Kad sam otkrio njihov svet, prva stvar koja se promenila bila je moj reč- nik. Zatim su se pro- menili i moji dnevni rituali, jer sam postao ovisan o internet svlačionici koju su stvorili ti umetnici zavođenja. Kad god bih se vratio kući sa sastanka ili izlaska sa ženom, seo bih za računar i postavio na forum svoja pitanja za tu noć. Odgovori na ova pitanja bili su, redom: upotrebi obrazac za uništavanje dečka; preterano analiziraš - ni jedno ni drugo, itd. Ubrzo sam shvatio da ovo nije samo fenomen s interneta, nego i način živo­ ta. U desetinama gradova postojali su kultovi ljudi koji su želeli da postanu zavodnici - od Los Anđelesa, preko Londona i Zagreba, do Bombaja - koji su se nedeljno sastajali u svojim tzv. Bog mi je dao drugu priliku u vidu Jeremije Rubi-Štrausa i interneta. Nije bilo prekasno da budem Dastin, da postanem ono što svaka žena želi - ne ono što kaže da želi, nego ono što zaista želi, duboko u sebi, iza društvenog programiranja, tamo gde leže njene maštarije i fantazije. Ali, nisam to mogao da učinim sam. Razgovor s momcima preko interneta ne bio dovoljan da promeni ceo život prepun neuspeha. Morao sam da se susretnem s licima koja su stajala iza imena ispod naslova; da ih posmat- ram na delu, da otkrijem ko su i šta ih motiviše. Pronašao sam svoju misiju - posao na puno radno vreme i opsesiju - da ulovim najveće umetnike u zavođenju na svetu i zamolim ih za utočište u njihovom okrilju. I tako su započele dve najčudnije godine u mom životu. Nije to bio najponosniji trenutak mog života. Ali, ionako sam poslednja četiri dana potrošio pripremajući se za to - kupio sam odeću za dvesta dolara kod Freda Sigala, proveo sam ćelo po- slepodne kupujući savršenu kolonjsku vodu i dao sedamdeset pet dolara za liolivudsku frizuru. Hteo sam da izgledam najbolje što mogu; jer, to mi je lulo prvi put da se družim s pravim umetnikom zavođenja. Bio je najobožavaniji umetnik zavođenja u celoj zajednici, fabrika koja je izbacivala dugačke, detaljne postove koji su izgledali poput algo­ ritama odgovora na pitanje kako manipulisati društvenim situacijama da biste upoznali i privukli žene. Noći koje je provodio u zavođenju modela i striptizeta u svom gradu, Torontu, beležio je u intimnom dnevniku na iuternetu, a tekst je bio pun izraza koje je sam izmislio - precizne žaoke, ubitačne žaoke, grupna teorija, pokazatelji interesovanja, polaganje jem- stva - postali su sastavni deo leksikona umetnika zavođenja. Tokom četiri godine davao je besplatne savete na forumima za zavodnike. Prva radionica održavaće se u Los Anđelesu od srede uveče, 10. Cena je 500 američkih dolara. Cena uključuje pristupnu klupsku članarinu, limu­ zinu za četiri večeri slatko, ha? Do kraja osnovne obuke, kontaktiraćete oko pedeset žena. Učiniti to znači priznati poraz, inferiornost i nesposobnost. To znači napokon prizna­ ti sebi da nakon svih tih godina seksualne aktivnosti ili barem seksualne svesnosti , niste odrasli i shvatili kako se to radi. Oni koji traže pomoć često su ljudi koji ništa nisu učinili za sebe. Ako zavisnici od droge mogu da idu na rehabilitaciju, a nasilne osobe na kurseve kontrole besa, onda i socijalni kreteni mogu da idu u školu zavođenja. Ako bilo ko - prijatelji, porodica, kolege, a posebno moje usamljene bivše devojke iz Los Anđelesa - otkrije da plaćam terenske lekcije za zavođenje žena, izrugivanje i osude bili bi trenut­ ni i nemilosrdni. Zato sam ćutao o svojim namerama i izbegao društvene obaveze rekavši ljudima da ću tokom celog vikenda voditi nekog starog pri­ jatelja po gradu. Ta dva sveta ću morati da držim odvojeno. U svom mejlu Misteriju nisam napisao ni svoje prezime, ni zanimanje. Ako me pritisne, planirao sam da mu kažem samo da sam pisac i ništa više. Želeo sam da se kroz tu supkulturu krećem anonimno, bez prednosti ili do­ datnog pritiska zbog svoje biografije. Međutim, još uvek sam morao da izađem na kraj sa svojom savešću. Bila je to uveliko najjadnija stvar koju sam ikad učinio u životu. A nažalost - za razliku od, recimo, masturbiranja pod tušem - to nisam mogao da učinim sam. Misteri i drugi učenici biće tamo i svedočiće o mojoj sramoti, mojoj tajni, mojoj nesposobnosti. Čoveka u rano odraslo doba pokreću dva primarna motiva: jedan ga pokreće prema moći, uspehu i postignuću, a drugi prema ljubavi, društvu i seksu. Dakle, pola mog života ne funkcioniše. Izaći pred njih značilo je ustati kao muškarac i priznati da sam samo pola muškarca. Nosio sam plavi vuneni džemper koji je bio tako mekan i tanak da je izgledao kao da je pamučan, crne pantalone s ukrasnim šavom sa strane i cipele koje su mi dodavale nekoliko centimetara visine. Džepovi su mi bili puni zaliha koje je Misteri tražio od svakog studenta: bili su tu olovka, notes, paketić žvakaćih guma i kondomi. Odmah sam zapazio Misterija. Nosio je neformalno, široko plavo-crno ode- lo, na bradi je imao mah, šiljati pirsing, a nokti su mu bili lakirani crnom bojom. Nije bio preterano privlačan, ali je zato bio harizmatičan - visok i mršav, duge, kestenjaste kose, visokih jagodica i beskrvnog tena. Izgledao je poput kompjuteraškog šmokljana koga je upravo ugrizao vampir i koji se upravo nalazio na polovini svog preobraženja. Pored njega je stajao oniži čovek napetog izgleda, koji mi se predstavio kao Misterijev pratilac. On je nosio crnu košulju bez ovratnika zakopčanu do vrata, a kosa mu je bila crna poput katrana i zaba­ čena unatrag pomoću gela. Međutim, imao je ten čoveka čija je prirodna boja kose crvena. Ja sam bio prvi učenik koji je stigao. Već su me procenjivali, pokušavajući da otkriju da li posedujem nešto što se zove igra. Sin ih je imao šezdesetak, a Misteri više stotina. Gledao sam ih u čudu: bili su to umetnici zavođenja čije sam podvige mesecima tako napeto pratio na internetu. Oni su bili viša klasa bića: imali su čarobnu pilulu, rešenje za tromost i frustriranost koje su mučile sve velike književne protagoniste s ko­ jima sam se identifikovao celog života - bilo da se radilo o Leopoldu Blumu, Aleksu Portnoju ili Praščiću iz Vinija Pua. Dok smo čekali druge učenike, Misteri mi je u krilo bacio veliku kovertu punu fotografija. To su bile njegove preporuke. Ne smeš da činiš isto što i drugi. Hteo sam da budem siguran da će se svaka reč urezati u moj cerebralni korteks. Učestvovao sam u značajnom događaju; jedini drugi pravi umetnik zavođenja koji je vodio kurseve bio je Ros Džef- ris, koji je zapravo i osnovao zajednicu krajem 1980-ih. Ali, danas će uče­ nici zavođenja prvi put izaći iz sigurnog okruženja seminarskih prostorija i raspojasati se u klubovima, gde će biti podvrgnuti kritici dok igraju igru sa ženama koje ništa ne slute. Došao je i drugi student, koji se predstavio kao Ekstramask. S odgovarajućom frizurom i odećom, mogao bi da bude zgodan momak. Kad gaje Sin upitao koliki mu je rezultat, Ekstramask se počešao po glavi i videlo se da mu je nelagodno. Odrastao sam prilično zaštićeno Moji su roditelji bili strogi katolici, pa sam uvek osećao veliku krivicu kad su devojke u pitanju. Ali, imao sam tri devojke. Prva je bila Micela, koja je raskinula nakon sedam dana. Zatim Kler, koja mu je nakon dva dana rekla da je po- grešila pristavši da izađe s njim. Sećam se kako je sledećeg poslepodneva prolazila pored moje kuće s prijateljicom. Ugledao sam je s druge strane ulice, bilo mi je drago što je vidim. Ekstramask je tužno odmahnuo glavom. Bilo je teško otkriti trudi li se da bude zabavan ili ne. Sledeća pridošlica bio je preplanuo, proćelav čovek četrdesetih godina, koji je doleteo čak iz Australije da bi učestvovao na radionicama. Zaudarao je na novac i samopouzdanje. No, čim je otvorio usta da bi rekao Sinu svoj rezultat pet , izdao se. Glas mu je zadrhtao, nikoga nije mogao da pogleda u oči, bilo je u njemu nečeg jadnog i detinjastog. Njegov izgled je, kao i njegov pulover, bio samo slučajnost koja nije kazivala ništa o njegovoj naravi. Bio je nov u zajednici i nije hteo da podeli s nama čak ni ime, pa ga je Misteri nazvao Sveter pulover, prim. Nas trojica smo bili jedini učenici u radionici. Nagnuo se bliže nama, kako ga drugi gosti hotela ne bi čuli. O ovoj večeri razmišljajte kao o video igri. Svaki put kad pristupite ženi, igrate tu igru. Pomisao na pokušaj razgovora sa ženom koju ne poznajem paralisala me, pogotovu dok me ovi momci gledaju i procenju- ju. Bandži džamping i skokovi s padobranom bili su dečja igra u poređenju s tim. Ponekad ćete sa osećati stidljivo i povučeno, ali s tim se morate nositi kao što se nosite s kamenčićem u cipeli. Neugodno je, ali ga ignorišete. To nije element jednačine. Ekstramask i Sveter izgledali su podjednako ner­ vozni kao i ja. Zato se pripremite na neuspeh. Govorio je jasno i glasno - bio je to glas modeliran, kako je rekao, po ugledu na motivacionog govornika Entonija Robinsa. Sve na njemu je izgledalo kao svesna, uvežbana intervencija. Od jedanaeste godine, kada je od kolege iz razreda uspeo da izvuče tajnu trika s kartama, Misterijev životni cilj bio je da postane slavni mađioničar, poput Dejvida Koperfilda. Proveo je godine u učenju i vežbanju i uspeo da demonstrira svoj talenat na rođendanskim zabavama, korporacijskim zaba­ vama, pa čak i u nekoliko tok-šoua. Međutim, u tom procesu je nastradao njegov društveni život. Kada mu je bila dvadeset i jedna godina još uvek je bio nevin, pa je odlučio da preduzme nešto po tom pitanju. Nije znao da postoji zajed­ nica na internetu niti drugi umetnici zavođenja, pa je bio prisiljen da radi sam, oslanjajući se na jedinu veštinu koju je posedovao: mađioničarstvo. Više desetina puta je dolazio u grad pre nego što bi skupio hrabrost da razgovora s neznankom. Potom je danonoćno trpeo neuspehe, odbijanje i sramotu sve dok, malo po malo, nije sastavio slagalicu socijalne dinamike i otkrio obrasce za koje je verovao da se nalaze u osnovi svih muško-žen- skih odnosa. Verovali ili ne, igra je linearna. Mnogi ljudi to ne znaju. To nije savršeno zavođenje. Lepe žene ćete retko naći same. Ako je meta privlačna i navikla da joj se muškarci sve vreme ulizuju, umetnik zavođenja 30 mora da je zaintrigira praveći se da na njega ne utiče njen šarm. To se posti }. Svrha žaoke jeste umanjivanje ženinog samo- poštovanja, uz istovremenu demonstraciju nedostatka interesovanja za nju - na primer, možete joj reći da ima ruž na zubima, ili joj ponuditi gumu za žvakanje nakon što progovori. Večeras je noć eksperimenata. Najpre ću vam se dokazati. Gledaćete mene, a onda ćemo vas naterati na nekoliko pokušaja. Ako budete činili ono što vam kažem, sutra bi trebalo da se žvalavite s devojkom nakon petnaest minuta. Ni mi nismo imali pojma. Čim uđete u klub, igra poči­ nje. Ako se smešite, izgledate kao da ste pribrani, zabavni, kao da ste neko. Ako nastaviš da činiš ono što si uvek činio, dobijaćeš ono što si uvek i dobijao. To se zove Misterijev metod, jer ja sam Misteri, a ovo je moj metod. Od vas ću tražiti da poslušate neke od mojih predloga i da probate nove stvari tokom sledeća četiri dana. Niko nije upozorio Misterija daje lih obeležja zapravo bilo šest. Dok je Misteri nastavio s analizom alfa mužjaka, shvatio sam nešto: raz­ log zbog kojeg sam ja ovde - a isto vredi i za Svetera i Ekstramaska - bila je 31 činjenica da su nas naši roditelji i prijatelji izneverili. Nisu nam dali oruđa potrebna da postanemo potpuno delatna društvena bića. Sada, nekoliko de­ cenija kasnije, bilo je vreme da ih steknemo. Misteri je obišao sto i pogledao svakog od nas. Sveter iz džepa izvuče komad uredno presavijenog papira iz notesa. Mora da bude dovoljno pametna da može da učestvuje u bilo kom razgovoru i da poseduje dovoljno stila i lepote da se glave okreću za njom kad uđe u prostoriju. Muškarci smatra­ ju da će, ako uopšteno budu tražili, moći da zavedu širok spektar žena. Morate da se specijalizujete. Budeš li izgledao prosečno, dobija- ćeš prosečne devojke. Tvoje kaki pantalone dobre su za kancelariju. A tvoj pulover - spali ga. Moraš biti veći od života. Mislim, bolji od najboljeg. Ako želiš da osvajaš desetke, moraš da naučiš teoriju pauna. Teorija pauna bila je ideja da je, ukoliko želite pri­ vući najpoželjnije ženke svoje vrste, potrebno isticati se na upadljiv i šarolik način. Kod ljudi, rekao nam je, ekvivalenti raširenog paunovog repa jesu sjaj­ na košulja, gizdavi šešir i nakit koji svetli u mraku - u osnovi, sve ono što sam celog života odbacivao kao jeftino. Kad je došlo vreme da iskritikuje mene lično, Misteri je napravio listu stvari koje treba popraviti: reši se naočara, oblikuj preveliku kozju bradicu, obrij paperje na glavi, obuci se agresivnije, stavi neki predmet koji će izazva­ ti komentare, na primer nekakav nakit, počni da živiš. Zapisao sam svaku reč njegovih saveta. Bio je to momak koji je sve vreme razmišljao o zavođenju, poput ludog naučnika koji radi na formuli kojom će kikiriki pretvoriti u benzin. Suština Misterijevog metoda, objasnio je, jeste da se prođe ispod radara. Ne prilazite ženama koristeći se seksualnim upadicama. Najpre saznajte ne­ što o njoj i pustite je da zasluži pravo da joj se udvarate. Ovde je Misteri razorio moj model stvarnosti. Granice koje sam nekad postavljao ljudskoj interakciji proširile su se daleko izvan onoga što sam smatrao mogućim. Čovek je bio mašina. Standard je bio mrtav kad smo ušli u njega. U prostoru su se nalazile samo dve grupe ljudi: par u blizini ulaza i dva para u jednom ćošku. Bio sam spreman za odlazak, kad sam video Misterija kako prilazi lju­ dima u ćošku. Sedeli su na dva kauča postavljena jedan nasuprot drugom, a između njih bio je stakleni sto. Muškarci su sedeli s jedne strane. Lažne grudi držale su njenu dekoltovanu belu majicu tako visoko da je donji deo majice lebdeo, lepršajući u vazduhu iznad trbuha učvršćenog upornim vežbanjem. Ta žena je izašla s Bejom. Ona je bila, shvatio sam, Misterijeva meta. Njegove namere bile su jasne jer nije razgovarao s njom. Umesto toga, okrenuo joj je leđa i pokazivao nešto Skotu Beju i njegovom prijatelju, dobro odevenom tridesetogodišnjaku tamnog tena, koji je izgledao kao da snažno miriše na losion posle brijanja. Približio sam im se. Oprezno ga je položio na sto. Pričekao je petnaest sekundi, a zatim je opet mahnuo rukama i sat se polako vratio u život - kao i Bejovo srce. Misterijeva publika od četiri osobe snažno je zapljeskala. Što je Misteri više toga izvodio za muškarce, to je plavuša više žudela za pažnjom. Svaki put bi je odbacio i nastavio da razgovara sa svojim novim prijateljima. Is­ pružio je ruke. Ona je položila svoje šake u njegove i on je počeo da joj čita misli. Na terenu, svako je znanje - ma koliko bilo ezoterično - moć. Sa svakom tačnom rečenicom koju je Misteri izgovarao, usta plavuše još bi se malo više otvorila, sve dok nije počela da mu postavlja pitanja o nje­ govom poslu i telepatskim sposobnostima. Svaki odgovor koji joj je Misteri davao imao je svrhu da naglasi njegovu mladost i želju za dobrim životom što je Bejo, po vlastitim rečima, prerastao. To je savršeno doba. Misteri me je pozvao k sebi i počeo mi da mi šapuće na uho. Hteo je da i. Trudio sam se da ćaskam s njima. Napolju je iz džepa svoje jakne izvadio maramicu. Na njoj se nalazio njen telefonski broj. Večeras sam upotrebio sve što sam naučio. Sve je vodilo do ovog trenutka. Ukrasti devojku pod nosem jednoj zvezdi - bila ona biv­ ša ili ne - bilo je postignuće kojem čak ni Dastin nije bio ravan. Misteri je bio pravi majstor. Dok smo se vozili limuzinom u Kev klub, Misteri nam je otkrio prvu zapovest zavođenja: pravilo tri sekunde. Muškarac ima tri sekunde od tre­ nutka kada ugleda ženu da joj nešto kaže, rekao je. Ako prođe više od toga, ne samo da će devojka pomisliti kako ste neki čudak koji predugo zuri u nju, nego ćete i vi početi da previše razmišljate o pristupu, postaćete nervozni i verovatno ćete zabrljati stvar. Čim smo ušli u Kev klub, Misteri je upotrebio pravilo tri sekunde. Ne 0 velikim rukama, nego o crnim noktima. Grupa žena prošla je pokraj mene i ja sam pokušao nešto da kažem. Kad su prošle, krenuo sam za njima i uhvatio jednu plavušu s leđa za ramena. Uvek joj priđi spreda, ali pod određenim uglom, tako da ne bude previše direktno i konfrontacijski. S njom treba da razgovaraš preko rame­ na, tako da izgleda kao da bi mogao da odeš svakog trenutka. Zaključio sam da bi pristup njoj bio lak način da se iskupim. Kružio sam unaokolo sve dok joj nisam prišao od napred i malo s leva, za­ mišljajući kako se približavam konju kojeg ne želim da preplašim. Razgovarala je sa mnom. Bilo je to prilično brutalno. On je samo stajao i smejao se kad je došla policija i uhapsila devojke. Počeli smo da razgovaramo o klubu i bendu koji je tamo svirao. Bila je vrlo ljubazna i činilo se da je iskreno zahvalna na razgovoru. Nisam imao pojma da pristupanje ženama može biti tako lako. Sin je prišao iza mene, uhvatio me za ruku i položio je na njeno rame. Osetio sam toplinu njenog tela I selio se koliko volim kontakt s ljudima. Ljubimci vole da budu maženi. Žud­ nja psa ili mačke za fizičkom nežnošću nije seksualne prirode. Ljudi su isti: potreban nam je dodir. Ali, tako smo seksualno zajebani i opsednuti da po­ stanemo nervozni i bude nam neugodno kad god nas druga osoba dotakne. Nažalost, ni ja nisam izuzetak. Kad sam joj se obratio, nisam se dobro osećao к i ukom na njenom ramenu. Samo je počivala tamo, poput nekog bestelesnog uda, i zamišljao sam kako se devojka pita šta moja ruka tamo radi i kako se elegantno može izvući ispod nje. Zato sam joj učinio uslugu i povukao ruku. Predložio sam joj da sednemo i otišli smo do klupe. Sin nas je pratio i seo je iza nas. Kao što su me učili, zamolio sam je da mi kaže koje kvalitete smatra privlačnim kod muškaraca. Iznenada, osetio sam Sinov dah na uhu. Onjušio sam joj kosu iako nisam bio siguran koja je svrha toga. Pretpo­ stavio sam da Sin želi da joj dobacim neku žaoku. Valjda nije trebalo da to učinim. Izgledalo je da se uvredila. Zato, da bih se izvukao, onjušio sam je još jednom. Srećom, Misteri je ubrzo stigao. Bez problema su šaptali uče­ nicima na uho dok ovi razgovaraju sa ženama, izbacivali su zavodničku termi­ nologiju pred neznankama, pa čak i prekidali učenika usred nastupa i objaš­ njavali pred grupom u čemu greši. Bili su tako samopouzdani i njihov govor e bio toliko pun nerazumljivog žargona, da su se žene retko kada čudile, a još manje sumnjale da su upotrebljene za obuku potencijalnih zavodnika. Osećao sam se veoma alfa. Na izlazu, kad sam zastao da pođem u toalet, pronašao sam Ekstramaska kako stoji tamo, uvijajući prstima uvojak neoprane kose. Kada pored mene stoji neko drugi, ne mogu da mokrim. Čak i kad već mokrim, ako neko stane pokraj mene, zastanem. Pa onda samo stojim tamo, nervozan i posran. Stajali smo tako oko dva minuta, dok nismo shvatili da smo obojica stidljivi u pišanju, sve dok se ja nisam zakopčao i otišao do drugog toaleta. U poređenju s Ekstramaskom, ja ću učiti s lakoćom. Kad sam izlazio iz toaleta, on je još uvek stajao tamo. Ono što tada treba da učiniš jeste da promeniš brzinu. Zamisli kako ti u glavi tutnji divovski menjač brzina i kreni. Počni da joj se nabacuješ. Reci joj da si upravo primetio kako ima prekrasnu kožu i počni da joj masiraš ramena. PI je pokazatelj interesovanja. Ako lc pita kako se zoveš, to je PI. Ako te pita jesi li samac, i to je PI. Ako joj uhvatiš ruke i stisneš ih i ona ti uzvrati, to je PI. Čim dobem tri PI- ja, menjam brzinu. I ne razmišljam o tome. To je poput kompjuterskog programa. Svaka mo­ gućnost pokrivena je planom. Otporno je na budale. To je Misterijevo zaklju- t'lvimje poljupca. N iko mi nikada pre nije rekao kako da poljubim devojku. Bila je to jedna od i mili stvari koje bi muškarci trebalo da znaju sami od sebe, poput brijanja i popravljanja automobila. Pohađa­ nje kursa u udvaranju ženama nije nešto što normalni ljudi inače čine. Još više me je uznemirilo pitanje zbog čega je to meni toliko važno, zašto sam tako brzo postao opsednut internet zajednicom i njenim vodećim pseudonimima. Možda je to bilo zato što je privlačenje suprotnog pola bilo jedino područ­ je mog života u kome sam se osećao potpuno neuspešnim. Svaki put kad bih prošao ulicom ili ušao u neki bar, video sam svoj vlastiti neuspeh kako zuri u mene s crvenim ružem za usne i crnom maškarom. Kombinacija želje i paralize bila je smrtonosna. Te večeri, nakon radionice, otvorio sam svoj orman s fasciklama i pre­ kopao po svojim papirima. Bilo je tamo nešto što sam hteo da pronađem, nešto što nisam ni pogledao već godinama. Izvadio sam komad papira iz notesa prekriven od vrha do dna mojim švrakopisom. Bila je to jedina pesma koju sam ikad u životu pokušao da napišem. Napisao sam je u trećem srednje i nikada je nikom nisam pokazao. Međutim, ona je bila odgovor na moje pitanje. SEKSUALNA FRUSTRACIJA Nil Straus Jedini razlog zbog koga izlaziš. Jedini cilj na tvom umu. Pogled na poznati par nogu Na prometnoj ulici, ili Zagrljaj žene koju Možeš zvati samo prijateljicom. Bezuspešne noći podstiču neprijateljstvo Bezuspešni vikendi rađaju odbojnost. Ceo svet gledaš kroz crvene oči, Besan na prijatelje i porodicu, bez Nekog njima poznatog razloga. Samo ti znaš zašto si tako ljutit. A ona se više ne trudi da navuče na sebe Svoju lažnu ličnost i da flertuje, jer misli Da ti se sviđa zbog onoga što jeste, iako Ti se sviđala zbog sklonosti flertu. Tu je i ona stidljiva, koja se smeška 1 izgleda kao da bi htela da te upozna Ali ne možeš da skupiš hrabrost za razgovor. Umesto toga, ona će postati jedna od tvojih Noćnih maštanja - mogao si je imati, ali nisi. Tvoju šaku zameniće njena. Kad zanemariš rad i smislene aktivnosti. Kad zanemariš one koji te stvarno vole, Radi hica u metu koju retko pogađaš. Imaju li svi osim tebe sreće sa ženama, Ili žene jednostavno ne žele to koliko i ti? U deset godina otkad sam napisao tu pesmu, ništa se nije promenilo. Još uvek ne znam da pišem pesme. Što je još važnije, još se uvek isto osećam. Možda je upis u Misterijevu radionicu bila inteligentna odluka. Uostalom, radio sam nešto proaktivno u vezi sa svojom nesposobnošću. Čak i mudar čovek živi u budalinom raju. Bio sam tamo i pre - ne da bih bario ženske, nego da bih jahao mehaničkog bika. Jedan od mojih ciljeva u Los Anđelesu bio je da savladam mašinu na najvišem stepenu brzine. Ali ne i danas. Nakon tri uzastopne večeri izlazaka do 2 sata ujutro, nakon čega bi usledila analiza pristupa s Misterijem i drugim učenicima koja je trajala mnogo duže od najavljenih pola sata, bio sam potpuno isceđen. Međutim, već za nekoliko minuta naš neumorni profesor zavođenja bio je za barom, žvalaveći se s glasnom, pripitom devojkom koja je sve vreme pokušavala da mu ukrade šal. Gledajući Misterija na delu, uočio sam da se služio potpuno istim uletanjima, rutinama i rečenicama - i dobio telefonski broj ili žvalavljenje gotovo svaki put, čak i kad bi žena bila s dečkom. Nikada nisam video nešto slično tome. Ponekad bi žena s kojom je razgovarao bila ganuta do suza. Dok sam koračao prema ringu s mehaničkim bikom, osećajući se glupo s crvenim kaubojskim šeširom koji sam nosio na Misterijevo insistiranje, ugledao sam devojku duge, crne kose, u tesno pripijenom puloveru i prepla­ nulih nogu koje su virile ispod nabrane suknje. Živahno je razgovarala s dva momka, poskakujući oko njih poput lika iz crtaća. Na trenutak sam zamucnuo. Znao sam sledeću rečenicu - Misteri ju je forsirao čitavog vikenda - ali sam se užasavao da je upotrebim. Da nisam homić, bila bi moja. S nje­ nim prihvatanjem ispario je svaki trag mog straha. Tajna upoznavanja žena, shvatio sam, jeste jednostavno znati šta, kada i kako reći. Shvatio sam to kao PI. Pokazao sam Elonovi trik s čitanjem misli koji mi je Misteri pokazao ranije te večeri, u kome sam pogodio broj između jedan i deset na koji je mislila odaću vam tajnu: gotovo uvek je sedam i na to je veselo zapljeskala. Suočeni s mojom nadmoćnom igrom, momci su se udaljili. Kad se bar zatvorio, Elonova i ja smo izašli napolje. Sjebavali su mi igru - to jest, ako uspem da nađem način da kažem Elonovi da sam hetero. Nadao sam se da je do sada to i sama shvatila. Setio sam se kako mi je Sin rekao da pređem na kino, pa sam je obgrlio rukom. Međutim, ovog puta je ustuknula. To definitivno nije bio PI. Kad sam zakoračio prema njoj da pokušam ponovo, pojavio se jedan od moma­ ka s kojim je bila u baru. Flertovala je s njim dok sam ja samo glupo stajao tamo. Kad mi je nekoliko trenutaka kasnije okrenula leđa, rekao sam joj da bismo ponekad mogli da izađemo. Složila se i razmenili smo brojeve. Misteri, Sin i ostali momci bili su u limuzini prateći ceo prizor. Ušao sam unutra, misleći da sam faca zato što sam dobio broj pred njima. No, na Misterija to nije ostavilo utisak. Dopustio si joj da se poigra tobom. Jesi li ikad vidio mačku kako se igra klupkom vune? Dakle, kad joj nit vune visi nad glavom, malo izvan domašaja, mačka poludi pokuša­ vajući da je dohvati. Skače uvis, igra uokolo i proganja je po celoj sobi. No, čim pustiš predivo i čim ono padne medu njene šape, ona samo na trenutak pogleda nit, a zatim se udalji. Više je ne želi. A ti si pojurio za njom kao kuče. Trebalo je da je kazniš - da se okreneš i počneš da razgo­ varaš s nekim drugim. Neka se potrudi da ponovno privuče tvoju pažnju. Nakon toga, morao si da je čekaš dok je ona razgovarala s onim klipanom. Moraš da se ponašaš kao da si ti nagrada. Mislim da sam stvarno shvatio. Sku­ pio sam se u sedištu. Misteri se okrenuo prema Sinu i razgovarali su nekoli­ ko minuta. Izgledalo je da raspravljaju o meni. Pokušao sam da ih ne gledam u oči. Pitao sam se hoće li mi reći da sam promašio kurs, da još nisam spreman za to, da bi trebalo da učim još šest meseci i onda da dođem ponovo. Iznenada, Misteri i Sin završili su sa svojim konsultacijama. Misteri se široko nasmeši i zagleda pravo u mene. Uostalom, nekima od vas potrebno je nešto pomoću čega ćete iskazati šarm svoje ličnosti. Evo osnovne lorme za sve pristupe: 1, Smešite se kad ulazite u prostoriju. Pogledajte grupu s metom i sledite pravilo tri sekunde. Ne oklevajte - priđite odmah. Izrecitujte memorisani ulet, ako ne i dva ili tri. Ulet bi trebalo da otvori ćelu grupu, ne samo metu. Kad govorite, pretež­ no ignorišite metu. Ako u grupi ima muškaraca, fokusirajte pažnju na njih. I Nabacite meti jednu od žaoka koje smo smislili. Nos ti se nabora kad se smeješ. Ako možete, opet dobacite opasku meti. Ako ona, na primer, želi da gleda '. Kako izlazite na kraj s njom? Opčinite svojom ličnošću ćelu grupu. Učinite to služeći se pričama, magi­ jom, anegdotama i humorom. Posebnu pažnju posvetite muškarcima i manje pi ivlačnim ženama. Za to vreme, meta će primetiti da ste vi u središtu pažnje. Je li u redu da razgovaram s njom nekoliko minuta? Ako ona to želi. Izolujte je od grupe tako što ćete joj reći da želite da joj pokažete nešto sjajno, Povedite je i sedite pored nje. Dok je vodite kroz mnoštvo, izvršite kino test držeći je za ruku. Ako vam uzvrati stisak, stvar je krenula. Sedite s njom i izvedite čitanje runa, test telepatije, ili bilo koju drugu demonstraciju koja će je fascinirati i intrigirati. Reci mi, šta to imaš u sebi, a što bi mene nagnalo da poželim da te upoznam kao nešto više od običnog lica u mnoštvu? Međutim, svaka fotografija pažljivo je izabrana kako bi pred­ stavila neki aspekt ličnosti UZ-a, poput slike UZ-a s prelepim ženama, s decom, s kućnim ljubimcima, sa slavnim ličnostima, kako se zafrkava s prateljima, ili kako radi nešto aktivno, poput voženja rolera ili ski-dajvinga. UZ uz svaku fotografiju treba da ima i kratku, duho­ vitu priču. Ne, nemoj ih trljati. Krmelji mi se sviđaju : - Imaš prelepe oči. Mogu li da т dodirnem? Reci još nešto, osmeh. Imaš šake kao muškarac. Te suknje su jako popularne u današnje vreme. No, neosporni otac modernog zavođenja je Ros Džefris, visoki, mršavi, samoproglašeni šmokljan poroznog lica iz Mari­ ne del Rei, u Kaliforniji. Guru, vođa kulta i socijalni provokator, on upravlja vojskom od šezdeset hiljada napaljenih muškaraca, uključujući i neke visoke državne službenike, obaveštajne oficire i kriptografe. Njegovo oružje je glas. Nakon što je godinama proučavao sve i svakoga, od vrhunskih hipnotizera do havajskih kahuna, tvrdi daje pronašao tehno­ logiju - a nemojte se zavaravati, to je upravo tehnologija - koja će pretvoriti svaku ženu sposobnu za komunikaciju u napaljenu pudlicu. Džefris je razvio brzo zavođenje 1988, nakon što je petogodišnje razdoblje nejebice okončao pomoću neuro-lingvističkog programiranja NLP , kon- troverznog spoja hipnoze i psihologije koji je nastao 1970-ih u razdoblju ekspanzije područja ličnog razvoja i doveo do uspona gurua samo-pomoći poput Entonija Robinsa. Osnovna ideja NLP-a jeste da se svojim mislima, osećanjima i ponašanjem - kao i mislima, osećanjima i ponašanjem dru­ gih ljudi - može manipulisati rečima, sugestijama i fizičkim gestovima osmi­ šljenim tako da utiču na podsvest. Potencijal NLP-a da unese revoluciju u umetnost zavođenja bio je očigledan za Džefrisa. Tokom godina, Džefris je nadživeo, tužio ili smrvio sve konkurente na području zavođenja i osnovao svoju školu, školu brzog zavođenja, dominantni 48 model načina za postizanje toga da ženine usne dotaknu muškarčeve - to jest, sve dok se nije pojavio Misteri i počeo da vodi svoje radionice. Zato je internet potražnja za pričom očevidaca o Misterijevoj prvoj radionici bila ogromna. Misterijevi obožavaoci želeli su da znaju da li je kurs vredeo; njegovi neprijatelji, posebno Džefris i njegovi učenici, želeli su da ga rastrgnu. I tako, izašao sam im u susret i detaljno opisao svoja iskustva. Na kraju svog prikaza, oglasio sam potrebu za ortacima u Los Anđele- su, tražeći od njih samo da budu donekle samouvereni, inteligentni i da se ugodno osećaju u društvenim situacijama. Znao sam da ću, da bih i sam postao umetnik zavođenja, morati da nekako usvojim sve što sam vidio da Misteri čini. To sam mogao da ostvarim samo pomoću vežbe - ulazeći u barove i klubove svake večeri, sve dok ne postanem prirodni talenat poput Dastina, ako ne i natprirodni, poput Misterija. Istog dana kad sam na Internetu ostavio svoj opis radionice, dobio sam mejl od čoveka iz Ensina s nadimkom Grimbl, koji se predstavio kao učenik Rosa Džefrisa. Grimbl me je pozvao sat vremena nakon što sam mu poslao svoj telefon­ ski broj. Grimbl će me i više od Misterija inicirati u nešto što se može opisat: samo kao tajno društvo. Izneo sam mu svoju procenu. Mi smo često serdžovali s Rosom Džefrisom. Voleo bih da ga upoznam. Možeš li da čuvaš tajnu? Nakon toga, primenjujem jedan od tajnih obrazaca. Imao sam prošle sedmice ovde jednu devojku i dao sam joj potpuno nov identitet. Izvukao sam iz nje seksualne vrednosti, a zatim sam joj izmenio ćelu vremensku liniju i unutarnju stvarnost. Nisam imao pojma o čemu je govorio, ali sam hteo tu tehnologiju. Zapravo, to odbijanje je tako univerzalno iskustvo da je Ros Džefris smislio i skraćenicu za to, BSP, ali i čitav niz odgovora. Činilo se da poznaje sve - od le­ gendi kao što je Štivi R, koji je navodno imao kult žena koje su plaćale za privilegiju da ga seksualno usluže, do momaka poput Rika H. Grimbl će biti savršeni ortak. Prijatelji ne stavljaju jedni druge u takve situacije. Jedino što ću ti obećati jeste da neću učiniti ništa sve dok se i ti i ja ne budemo osećali potpuno opušteno, voljno i spremno. Bio mije to prvi izlazak na teren od Misterijeve radionice. Bilo mi je to i prvi put da se nasamo družim sa neznancem koga sam upoznao pre­ ko Interneta. Sve što sam znao o njemu bilo je da je student i da voli devojke. Kad sam parkirao automobil, Grimbl je izašao iz kuće i osmehnuo se širokim osmehom koji mi nije ulivao previše poverenja. Nije izgledao ni opasno niti zlobno. Izgledao je jednostavno ljigavo, kao političar ili proda­ vač, ili zavodnik. Imao je ten boje čaja od ječma, iako je zapravo bio Nemac. Zapravo, tvrdio je da je potomak Ota fon Bizmarka. Nosio je smeđu kožnu jaknu na srebrnoj košulji s cvetnim dezenom, koja je bila otkopčana i ot­ krivala njegova isturena čudna prsa bez dlaka. U rukama je držao plastičnu vrećicu punu video kaseta, koje je ubacio na zadnje sedište mog automobila. Podsećao me je na mungosa. Druge kasete su od Kim i Toma, Rosove bivše devojke i njenog novog dečka. Jesi li ikad iskusio začinsko sidrenje? Muškarci obično ne razgovaraju jedan s drugim na istom nivou emocionalne dubine i s toliko intimnih detalja kao žene. Žene razgovaraju o svemu. Tako se to radi. Detaljan opis iskustva značio bi da pratiocima prenosite mentalne slike koje zapravo ne žele da dobiju. Među muškarcima je tabu zamišljati najbolje prijatelje nage ili tokom seksa, zato što bi se mogli uzbuditi - a svi znamo šta to znači. Jedino oruđe koje poseduju je upornost. Naravno, postoje muškarci koji se u seksualnom smislu osećaju ugodno u blizini žena, koji ih nemilosrdno zadirkuju sve dok ove ne počnu da im jedu iz ruke. Ali, ja nisam bio takav. Meni je bilo potrebno da sku­ pim svu hrabrost da bih pitao neku ženu koliko je sati, ih gde se nalazi avenija Melrouz. Nisam znao ništa o sidrenju, izvlačenju vrednosti, pronalaženju reči za uvođenje u trans, niti drugim stvarima o kojima je Grimbl sve vreme pričao. Kako sam uopšte uspeo nešto da kresnem bez sve te tehnologije? U automobilu smo se zagrejali - slušali smo kasete serdžovanja s Rikom H. Bila je to jedna od najsmešni- jih stvari koje sam ikada učinio, ali sada sam ulazio u novi svet, koji je imao svoja vlastita pravila ponašanja. Ušli smo u restoran - samouvereni, nasmešeni, alfe. Nažalost, niko nas nije primetio. Bila su tamo dva momka koji su za barom gledali bejzbol utak­ micu na televiziji, grupa poslovnih ljudi za stolom u uglu i uglavnom muško osoblje bara. Odšetali smo do balkona. Kad smo otvorili vrata, pojavila se jedna žena. Bilo je vreme da testiram naučeno. Bila je visoka oko metar i po, kratke, kovr- džave kose, sa tenom boje sleza, ali imala je lep osmeh; biće dobra za vežbu. Očito, neko se malo zaljubio u njega. Šta mislite, da li bi trebalo da ode u emisiju, ili ne? Šta ako je to neka rođaka? Iznenada, Grimbl uskoči u razgovor. Dok bih ja dopustio da se razgovor pretvori u ćaskanje, on ga je već vodio u seksualne vode. To će ti omogućiti da pronađeš sve moguće resurse u sebi i postigneš i doživiš sve ono što želiš u životu. Ona doslovno znači preklapanje oseta. Međutim, u kontekstu zavođenja, sinestezija se odnosi na vrstu hipnoze u budnom stanju u kojoj se žena dovede u povišeno stanje svesti i kaže joj se da zamisli prijatne slike i osete koji postaju sve intenzivni­ ji. Cilj: postići da se nekontrolisano uzbudi. Složila se i sklopila oči. Napokon ću čuti jedan od Rosovih tajnih obraza­ ca. No, čim je Grimbl počeo, prišao mu je jedan, prilično nabijen čovek, sav crven u licu, i samo u potkošulji. Nije se činilo da je opušten poput Skota Beja. Zaudarao je na viski i luk. Iako govorim devojkama da sam visok 173 centimetra, zapravo sam visok 168 cm. Vrh moje glave se­ zao je do njegovih ramena. Okrenula se prema nama. Moj pokušaj da ga razoružam očito je propao, jer je on nameravao da razoruža mene. Njegovo crveno, pijano lice bilo je na pet centimetara od moga i urlao je da će nekoga da rastrgne. Poranio sam petnaest minuta, izabrao odeljak i čitao odštampane teks­ tove postova s foruma o zavođenju dok nisu stigli Ros, Grimbl i Tu-tajmer. Tu-tajmer je imao crnu kosu premazanu s toliko gela da je primila teksturu vina od sladića, kožnu jaknu odgovarajuće boje i zmijolik karakter. Sa svo­ jim okruglim, bebastim licem, izgledao je kao Grimblov klon, napumpan pumpom za bicikle. Kad sam ustao da se predstavim, Ros me je presekao. Nije bio najlju- baznija osoba koju sam upoznao. Nosio je dugi vuneni ogrtač, koji mu je lepršao oko nogu dok je hodao. Bio je mršav i nespretan i imao sivu bradicu i masnu kožu. Bio je proćelav, a kosa mu je bila kratka, neuredna i boje pe­ pela. Kuka na njegovom nosu bila je tako izražena da je mogao okačiti svoj ogrtač na nju. Kad te pita kako se zoveš. Niska konobarica s plavim noktima, s malo detinjeg sala i peščano smeđe kose, prišla je kako bi uzela našu narudžbinu. Ros ju je pogledao i namignuo mi. Mogao bih postići da se zaljubite u bilo koju osobu za ovim stolom. Kada vas neko stvarno privlači, kako to znate? Razmislila je o tome na trenutak. To se događa kad povežeš neki osećaj - kao što je privlačnost - s nekim dodirom 56 ili gestom. Od sada, svaki put kad Ros podigne ruku na taj način, ona će osetiti privlačnost prema njemu. Ros je iskoristio priliku da se nemilosrdno poigra s njom. Podizao je ruke od trbuha do lica svakih nekoliko sekundi, smešeći se, jer bi ona svaki put porumenela. Tanjiri koje je nosila bili su zaboravljeni, dok je balansirala njima na sve slabijoj ruci. Najpre smo bili prijatelji. Pretpostavio sam da je to još jedan trik iz NLP-a, kako bi je na­ veo da pomisli da je on taj neko. Ros joj je predložio da se nađu na kafi kad završi s poslom i ona je odmah iskoristila priliku da mu da svoj telefonski broj. Njegova tehnika je bila toli­ ku drukčija od Misterijeve, ali izgledalo je da je i on pravi majstor. Ros se nasmejao glasno, pobedonosno. No, pre nego što odete, reći ću vam nešto. Stavila ga je u kecelju i otišla, još uvek crvena kao paradajz. Obe žene bile su dvadesetih godina; Ros je bio u četr­ desetim. Zatim će povezati te osećaje privlačnosti s tobom. Kad smo stigli u Geti, Tu-tajmer se okrenuo prema Rosu. Mogao sam tačno da znam na šta misli - jer, u mom umu, reč zlo bila je usidrena s tim osmehom. No, snaga danas ne pomaže ljudima da napreduju u društvu. Žene se razmnožavaju sa zavodnicima, koji znaju kako da rečima i dodirima potaknu deo ženskog mozga odgovoran za maštu. Činilo mi se kao da mi isisava dušu očima. Kao igrači, stojimo na kapiji nove ere: preživljavanje najuglađenijih. Moj govor je bio brz i isprekidan, moji pokreti ne- profmjeni, moj govor tela nespretan. Ja ću morati da se potrudim oko tog preživljavanja. On je morao da radi sam. Gledao sam Grimbla i Tu-tajmeta kako razgovaraju s raznim ženama. No, bio sam dale­ ko previše preplašen da bih pristupio ženi pred Rosom: bilo je to kao da po­ kušavate da svirate violončelo pred Jo Jo Maom. Bojao sam se da će kritiko- vati sve što činim, ili da će se naljutiti zato što ne koristim dovoljno njegove tehnologije. Koji je tvoj omiljeni ukus kugle za kuglanje? On je stvarao glupane. Na kraju dana, Ros je imao tri broja, a Tu-tajmer i Grimbl po dva. Ja nisam imao ništa. Kad smo krenuli pokretnim stepeništem do muzejskog parkirališta, Ros skliznu u sedište pored mene. Dopustiću ti da učestvuješ besplatno. Videćeš da je ono što ja podučavam sto puta moćnije. Takmičili su se oko mene - PFM-a. Želim da proširim svoje vidike. Bio sam siguran da me sidri. UVEK NABACI NEKU ŽEŠĆU ŽVAKU A TO MI PUNO ZNAČI, JER DOBRE MUŠKARCE TEŠKO JE NAĆI. Salt-n-Pepa, Whatta Man PRVO POGLAVLJE Najbolji predatori ne leže na tlu džungle iskeženih zuba i izbačenih kandži Plen bi ih izbegavao. Oni se približavaju plenu polako i naizgled bezopasno: pridobiju njegovo poverenje i tada napadnu. Bar mi je tako Sin rekao. On je to šaljivo nazvao Sinov metod. Iako se Misteri vratio u Toronto nakon radionice, ostao sam u kontaktu sa Sinom. To je obično bio trenutak u kome bih se ja izvinuo i otišao kući. Uz lukavijeg Grimbla, grabežljiviji Sin postao mi je verni ortak. No, naše prijateljstvo nije potrajalo dugo. Jednog popodneva, nakon seanse serdžo- vanja po trgovačkom centru Beverli, Sin me je obavestio da se prijavio za službenika u Ratnom vazduhoplovstvu. Predugo sam bio nezapos­ leni programer. Sin se bavio astralnom projekcijom, go- tik rokom, sado-mazohizmom i zavođenjem. Sve to će morati da sakrije ako se uključi u vojsku. Ali, on je već doneo odluku. Njegov ton je, kao i uvek, bio smrtno ozbiljan. Budući da neću biti ovde da bih mu bio ortak, želi da to budeš ti. Nisam mogao da poverujem da je Misteri izabrao baš mene, od svih po­ tencijalnih umetnika zavođenja na svetu. Mora biti da ne poznaje baš mno­ go ljudi. Postojao je samo jedan mali problem: nisam bio slobodan u decembru. Rezervisao sam let do Beograda kako bih posetio Marka, kolegu iz razre­ da koji me je upoznao s Dastinom i njegovim prirodnim talentom. Bilo je prekasno da otkažem dogovor s Markom, ali mi nije padalo na pamet da propustim priliku da budem ortak Misteriju. Moralo je postojati neko rešenje. Te večeri pozvao sam Misterija u Toronto gde je živeo sa svojim rodite­ ljima, dve nećake, sestrom i njenim suprugom. A, nemam s kim i nemam pojma kuda bih izašao. Umesto toga, čamio je kod kuće. Otac mu je bio bolestan, a majka preopterećena. Sestra mu se rastavljala od supruga. Patricija je bila Miste- rijeva devojka, ona koja je bila fotografisana u negližeu za njegov zavodnički rezime. Misteri je upoznao Patriciju pre četiri godine, kad je tek sišla s broda iz Rumunije. Pokušao je da je oblikuje u svoju idealnu devojku - nagovorio ju je na snošaj sisama, pridobio ju je da mu puši što ona nikada pre nije činila i da se zaposli kao striptizeta - ali kad je od nje tražio bi- seksualni odnos, tu je povukla liniju. Za Misterija, bio je to razlog za prekid. Svako ima svoj razlog za ulazak u igru. Neki, poput Ekstramaska, još su nevini i žele da dožive kako je to biti sa ženom. Drugi, poput Grimbla i Tu-tajmera, žele svako veče drugu devojku. Nekolicina njih, poput Svetera, traže savršenu ženu. Misteri je imao svoj poseban cilj. Patricijina 64 heteroseksualnost narušava moj seksualni život s njom jer ako ne zamislim oš jednu devojku uz nas, ponekad ne mogu da zadržim erekciju. Nema skandalozno svetlucavih devojaka. U najboljem slučaju, ovde su de- vojke sedmice. Imam zainteresovane ljude u Majamiju, Čikagu i Njujorku. Zar tamo nije rat? A ja moram da posetim starog prijatelja. Rekao je da je sigurno. Možemo da odsednemo kod njega besplatno, a Slovenke bi trebalo ila su najlepše žene na svetu. Nastavio sam da forsiram. U najgorem slu­ čaju, imaćeš nove fotke za svoju foto rezime. Hteo sam da iz njegove glave usisam svaki koma­ dić znanja - svaki mađioničarski trik, svaki ulet, svaku priču. Hteo sam da oponašam ono što sam video da on čini, reč po reč, trik po trik, jednostavno zato što je funkcionisalo. Razmisli: Nil Štraus, pisac. Niko ne želi u krevet s piscem. Oni su na dnu društvene lestvice. I ne samo sa ženama. Ti si umetnik u po­ trazi za umetnošću. A mislim da su tvoja umetnost upravo socijalne veštine 65 koje učiš. Gledao sam te na delu; brzo si se prilagodio. Zato smo Sin i ja izabrali tebe. Želim da sakupim novac za putujući iluzionistički šou. Že­ lim da živim u mondenskim hotelima. Želim da me limuzina vozi na šou i s njega. Želim specijalne emisije na TV-u s velikim iluzijama. Želim da levitiram iznad Nijagarinih vodopada. Želim da putujem u Englesku i Aus­ traliju. Želim nakit, igre, dobar avion, ličnog pomoćnika, stilistu. Na kraju razgovora rekao je da će mi poslati mejl s lozinkom za tajnu internet zajednicu zvanu Misterijev bar. Misterijev bar stvorio je pre dve godine, nakon što je jedna preduzimljiva šankerka s kojom je spavao u Los Anđelesu pronašla na internetu post koji je on o njoj napisao na javnom forumu za zavodnike. Nakon što je ceo vikend provela čitajući ostatak nje­ gove internet arhive, poslala je mejl Misterijevoj devojci. Patriciji, i opisala joj vannastavne aktivnosti njenog dečka. Svađa koja je usledila skoro mu je uništila vezu, a pritom je naučio da posao umetnika zavođenja ima i lošu stranu - kad te uhvate. Za razliku od drugih zavodničkih foruma koje sam čitao, na kojima sto­ tine početnika stalno preklinju za pomoć nekolicinu stručnjaka, Misterije izabrao najbolje umetnike zavođenja iz te skupine za svoj privatni forum. Ne samo da su ovde delili svoje tajne, priče i tehnike, nego su ubacivali i svoje fotografije sa ženama - a povremeno čak video i audio zapise svojih poduhvata na terenu. Kad te budem video tamo unutra, želim da budeš neko drugi. Treba ti zavodničko ime. Staji, umetnik zavođenja - podučava simpatične gubitnike kako da dođu do žene svojih snova. Uostalom, prošlo je tek mesec dana od moje radionice s Misterijem. Još me je čekao dalek put. Bilo je vreme za veliku promenu. On je pesnik iz dva­ desetih i, ruku na srce, njegova poezija je grozna. No, njegov životni stil bio je legendaran. Kao nećak i kumče J. Morgana, družio se s Ernestom He- mingvejem i D. Živeo je brzo, čemu je pogodovalo i uživanje opijuma i zakleo se da će do svoje tride­ sete biti mrtav. Kad su mu bile dvadeset i dve oženio se s Poli Pibodi, pronala- začicom grudnjaka bez bretela i uverio je da promeni ime u Kares Caresse. Na medenom mesecu u Parizu, zaključali su se u spavaću sobu s gomilom knjiga i sve vreme čitali. Kad je u svojoj trideset prvoj godini Krozbi shvatio kako ga njegov životni stil još nije ubio, ubio se sam hicem iz pištolja. Nisam imao neku Kares koja bi se zaključala sa mnom, ali zatvorio sam se u kuću na nedelju dana u stilu Harija Krozbija, čitajući knjige, slušajući kasete, gledajući video i proučavajući postove u Misterijevom baru. Uronio sam u teoriju zavođenja. Morao sam da svučem kožu Nila Štrausa i preobra­ zim se u Stajla. Hteo sam da opravdam Misterijevu i Sinovu veru u mene. Da bih to postigao, morao sam da promenim ne samo reči koje sam govo­ rio ženama, nego i način ponašanja u njihovoj blizini. Morao sam da posta­ nem samouveren, zanimljiv, odlučan, elegantan; morao sam da postanem alfa-mužjak, za šta nikada nisam vaspitavan. Morao sam da nadoknadim mnogo izgubljenog vremena - i za to sam imao samo šest nedelja. Kupio sam knjige o govoru tela, flertu i seksualnim tehnikama. Najvažnije od tih načela je socijalni dokaz 68 - ideja prema kojoj, ako svi drugi čine nešto, to mora biti dobro. Zato, ako se nalazite u baru s prelepom prijateljicom pionom kako to zovu u zajednici , mnogo je lakše upoznati žene nego ako sedite sami. Postoji razlika između teksta i obrasca. Tekst je zapravo bilo koji unapred pripremljeni komentar koji se upućuje ženi. Obrazac je složeniji scenario čija je specifična namena da je uzbudi. Muškarci i žene razmišljaju i reaguju na različite načine. Zapravo, poka­ žite mu avokado s rupom i on je spreman za akciju. Žene se, tako smatraju brzi zavodnici, ne mogu tako lako nagovoriti slikama i razgovorom. One bolje reaguju na metafore i sugestije. Čak i ako izgleda neverovatno da bi takav obrazac mogao da uzbudi devojku, bar je bolji od razgovora o poslu. Ipak, nije mi bilo dovoljno da samo proučavam Rosa Džefrisa. Mnoge njegove ideje samo su primena neuro-lingvističkog programiranja NLP. Zato sam otišao do izvora i kupio knjige Ričarda Bandlera i Džona Grin- dera, profesora s Kalifornijskog univerziteta koji su tokom 1970-ih razvili i popularizovali ovu marginalnu školu hipnopsihologije. Nakon NLP-a došlo je vreme da naučim neke Misterijeve trikove. Pot­ rošio sam stotinak dolara u prodavnicama mađioničarske opreme, kupujući video kasete i knjige o levitaciji, savijanju metala i čitanju misli. Od Mis­ terija sam naučio da je jedna od najvažnijih stvari u pristupu privlačnim ženama demonstracija vrednosti. Drugim rečima, šta mene čini drukčijim od poslednjih dvadeset momaka koji su joj prišli? Pa, ako mogu da savijem viljušku pogledom ili pogodim njeno ime pre nego što uopšte progovorim s njom i reč, to je definitivno drukčije. Da bih naučio još više o demonstraciji vrednosti, kupio sam knjige o analizi rukopisa, čitanju runa i tarot kartama. Uostalom, svakoj osobi omi­ ljena tema je ona sama. Zanemario sam svoj posao, prijatelje i porodicu. Bio sam u misiji koja je trajala osamnaest sati dnevno. Kad sam najzad u mozak natrpao onoliko informacija koliko je u njega stalo, počeo sam da radim na govoru tela. Upisao sam se na kurseve svinga i salse. Sagledao sam svaki aspekt svog telesnog ponašanja. Da li sam mlatarao rukama u hodu? Da li su se malo povijale, kao da pokušavam da zaobiđem masivne pektoralne mišiće? Da li hodam ljuljajući se samouvereno? Mogu li jače da se isprsim? Da li mogu da držim glavu više? Mogu li da zabacujem noge šire, kao da mi masivne genitalije smetaju? Nakon što sam ispravio sam sebe koliko sam mogao, upisao sam se na kurs Aleksander tehnike kako bih popravio položaj tela i rešio se kletve po- vijenih ramena koju sam nasledio s očeve strane. Budući da me niko nije ra- zumeo ni reč - govor mi je bio previše brz i tih i previše sam mumlao - uzeo sam privatne časove govora i pevanja. Nosio sam šminkerske jakne s košuljama jarkih boja uz što je moguće više modnih dodataka. Kupovao sam prstenje, ogrlice i lažne pirsinge. Eksperi- mentisao sam s kaubojskim šeširima, pernatim boama, svetlucavim ogrlica­ ma, pa čak i sunčanim naočarima noću, kako bih video šta će od toga privući najviše ženske pažnje. Duboko u sebi znao sam da je većina tih raskošnih odevnih predmeta neukusna, ali Misterijeva teorija pauna je funkcionisala. Kada bih nosio barem jednu stvar koja je upadala u oči, žene koje su bile zainteresovane za mene nisu imale problem sa započinjanjem razgovora. Gotovo svake noći izlazio sam s Grimblom, Tu-tajmerom i Rosom Džef- risom i malo po malo učio novi način interakcije. Naravno, nisu sve žene cenile naš trud. Iako me nikada nijedna nije uda­ rila, viknula na mene ili me polila pićem, priče o spektakularnim neuspesi- ma stalno su mi kružile u podsvesti. Pričali su o Joni, dvadesettrogodišnjem nevinom momku iz zavodničke zajednice koga je udarila u glavu - dvaput - pijana devojka koja je pogrešno shvatila njegove opaske. Bio je tu i Mali 70 Veliki Dik, serdžer s Aljaske, koji je sedeo za stolom i razgovarao s devoj- kom kad mu je s leđa prišao njen dečko, svukao ga sa stolice, bacio na pod i dva minuta udarao nogom u glavu razbivši mu levu očnu duplju i ostavivši lugove čizme na licu. Ali, nadao sam se da su to izuzeci. Ovi neuspesi bili su mi na pameti dok sam vozio prema Vestvudu, domu univerziteta UCLA, da bih prvi put krenuo u serdžovanje danju. Dok sam prolazio pored prodavnice kancelarijskog materijala, ugledao am ženu sa smeđim naočarima i kraćom plavom kosom koja joj je plesala na ramenima. Bila je vitka, glatkih, blagih oblina, u džinsu koji joj je savrše­ no pristajao i prelepog tena, boje tamnog maslaca. Izgledala je kao neotkri­ veno blago studentskog doma. Ušla je u prodavnicu i odlučio sam da krenem. Ipak, ponovo sam je pog­ ledao kroz prozor. Izgledala je kao hladna intelektualka čija unutarnja bom­ ba još nije sazrela, kao neko s kim bih mogao da razgovaram o filmovima Tarkovskog, a zatim da je odvedem na monster trucks reli. Možda će ona biti moja Kares. Znao sam da ću, ako joj ne priđem, kasnije to zameriti sam sebi I da ću se osećati kao gubitnik. I tako, odlučio sam da krenem u svoje prvo dnevno zavođenje. Osim toga, rekao sam sebi, verovatno izbliza nije toliko zgodna. Ušao sam u prodavnicu i pronašao je kako stoji u jednom prolazu i gleda koverte za pisma. Dok sam recitovao ulet Mori Povič, primetio sam da je izbliza još lepša. Naleteo sam na pravu desetku. A ja sam morao da sledim protokol i naba- 1 im joj neku opasku. Zabrinuo sam se da nisam preterao. Tu opasku sam izmislio na licu mes- la i sad ću verovatno dobiti šamar. Ali, ona se nasmejala. Uzvratila mi je flertom. Izveo sam rutinu čitanja misli i srećom, izabrala je broj sedam. Pitao sam je čime se bavi i odgovorila je da je model i da vodi 71 emisiju na TNN-u. Što duže smo razgovarali, izgledalo je da sve više uživa u razgovoru. Ali, kad sam primetio da materijal funkcioniše, postao sam nervozan. Nisam mogao da poverujem kako je žena koja ovako izgleda zainteresovana za mene. Svi u prodavnici su zurili u nas. Nisam mogao da nastavim. Ruke su mi podrhtavale od nervoze. Umetnik zavođenja nikad ne daje devojci svoj broj telefona, jer ga ona možda neće pozvati. UZ mora da postigne da se žena oseća tako ugodno da mu da svoj broj. Takođe, mora da izbegne direktno traženje broja jer bi ona to mogla da odbije - umesto toga, mora da je navede da sama to predloži. Zapisala je svoje ime, a zatim broj i-mejl adresu. Nisam mogao da ve- rujem. Možda je već zažalila. Kad sam se vratio kući, izvukao sam papirić iz džepa i stavio ga pored kompjutera. Rekla je da je model, pa sam hteo da pogledam njenu fotogra­ fiju na internetu. Napisala mi je samo ime, Delejn, ali srećom, njena i-mejl adresa je sadržavala i njeno prezime, Kurtis. Ukucao sam te reći u Gugl i dobio skoro sto hiljada pronađenih stavki. Ali, nisam mogao da nateram sebe da je pozovem. Nisam bio dovoljno samo­ pouzdan ni zgodan za ovaj savršeni primerak ženskog roda. Mislim, šta bih i. Setio sam se kako sam, kad mi je bilo sedamnaest godina, tokom letnjeg zaposlenja izašao na ručak s devojkom po imenu Elisa. Bio sam toliko ner­ vozan, da nisam uspeo da umirim ni ruke ni glas. Što sam ja bio nespretniji, lu je njoj bilo neugodnije. Kad je stigla hrana, bio sam previše stidljiv da bih ivakao pred njom. Bila je to katastrofa - a to čak nije bio ni sudar. Za to postoji odgovarajuća reč: bezvrednost. Osećao sam se bezvredno. I tako, čekao sam tri dana da je pozovem, pa sam odgodio to za još jedan d m, pa sam zaključio da bi poziv za vikend zvučao kao da nemam društveni ivot, pa sam zaključio da ću je pozvati u ponedeljak. Do tada je već prošlo lu delju dana. Verovatno me je već zaboravila. Razgovarali smo najviše deset minuta i to je bilo, istini za volju, ugodno iskustvo. Ja sam bio samo neki udan, zanimljiv momak koga je upoznala u prodavnici kancelarijskog ma­ in ijala. Nije bilo razloga da ova žena, koja je mogla da izabere bilo kog muš­ karca iz naše hemisfere, poželi ponovo da me vidi. Zato je nisam ni pozvao. Bio sam svoj najgori neprijatelj. Moj prvi legitimni uspeh dogodio se tek nedelju dana kasnije. Ekstra- niask iz Misterijeve radionice nenajavljeno je svratio do mog stana u Santa Moniki jednog ponedeljka uveče. Bio je vrlo uzbuđen, jer je upravo došao do fascinantnog otkrića. Ekstramask je izgledao drukčije. Obojio je kosu i oblikovao je u šiljke, probušio uši i kupio prstenje, ogrlicu i pankersku odeću. Stvarno je izgledao 73 kul. Bilo je očigledno da smo na istom putu. Svršio sam, očistio se i navukao gaće, u redu? Otišao bih da spavam, a sperma bi se unutra stvrdnula. Probudio bih se ujutro i krenuo da pišam, ali pišaćka ne bi izlazila. Ekstramask je bio čudan spoj represivnog katoličkog obrazovanja i rastuće ambicije da postane stand-up komičar. Nikada nisam znao da li on proživ­ ljava ozbiljnu teskobu ili samo pokušava da me zabavi. Ali, sinoć sam istis­ nuo to sranje iz kurca čim sam se istovario. Stvar je u samopouzdanju. Stvari koje sam naučio na Misterijevoj radionici ne služe samo za barenje riba. Za susednim stolom sedela je privlačna, ali pomalo neuredna žena koja je stavljala prijemnice u debe­ li filofaks. Imala je dugu, kovrdžavu smeđu kosu, sitno lice nalik lasici i velike grudi koje ni pulover nije mogao da sakrije. Pravilo od tri sekun­ de prekršio sam za oko dvesta pedeset sekundi, ali napokon sam skupio hrabrost da joj priđem. Nisam hteo da pred Ekstramaskom izgledam kao PPM. Predao sam joj svoj notes i rekao joj da napiše neku rečenicu. Uspravan je, što znači tla ste ličnost koja je dovoljna sama sebi i ne morate uvek biti u društvu dru­ gih ljudi da biste se osećali dobro. Bila je to tehnika koju sam naučio iz knjige o čitanju misli koja je otkrivala truizme i tehnike čitanja govora tela a kojom se koriste telepati-šarlatani. Imala je predivan osmeh i s njom je bilo lako razgo­ varati. Upravo je završila komičarski kurs u blizini, rekla je i ponudila mi da pročita neke šale iz svog notesa. Zavođenje žena, shvatio sam, bilo je jako nalik stand-up komediji i drugim ci radnim umetnostima. Sve su one zahtevale početak, rutinu i upečatljiv kraj, uz sposobnost da sve to svaki put izgleda potpuno novo. Rekla je da će provesti noć u hotelu u gradu, pa sam joj ponudio da je odvezem do tamo. Ekstramask je uzbuđeno udario nogom u zadnji deo mog naslona. Tada sam joj rekao da moram da i adim, ali da ću je pozvati na piće čim završim. Odlučio sam da se kupim za nedavnu pogrešku. Otišli smo u bar i popili piće. Ipak, bio sam srećan što sam izašao na sudar sa ženskom koju sam smuvao. Konačno sam imao priliku da eks- pcrimentišem s naprednijim materijalom. Pokazao mi ju je jedan prijatelj. Ne znam je napamet, ali mogu da ti je pročitam. Dok sada proživljavaš te osećaje, gde se oni nalaze u tvom telu? Koja je to boja? Želim da sa svakim uda- hom i izdahom dopustiš toj purpurnoj boji da postane još malo sjajnija. Mogao sam da vidim kako joj se grudi dižu i spuš­ taju ispod pulovera. Nastavio sam s tim obrascem samouvereno i naveo je da zamisli kako se boja širi i postaje intenzivnija u njoj, dok je padala sve dublje u trans. Zamislio sam Tu-tajmera kako u po­ zadini oblikuje reč zlo. Zatim sam je naveo da smanji boju do veličine sitnog purpurnog graška koji je sadržavao svu moć i intenzitet zadovoljstva koje je osećala. Naveo sam je da položi zamišljeni grašak na moj dlan. Tada sam povukao rukom niz ćelo njeno telo, najpre izdaleka, a zatim uz blagi dodir. Slušala je i činilo se da uživa, ali nije počela da mi sisa prste kao devojka iz Grim- blove priče. Zapravo, osećao sam se ne samo priglupo, nego i požudno, koristeći se izgovorom hipnoze da bih je dotakao. Nisu mi se sviđali ti za­ branjeni obrasci. U igru sam ušao kako bih naučio samopouzdanje, a ne kontrolu uma. Presavio sam papir, stavio ga u džep i vratio je natrag u hotel. Ali, umesto tla je iskrcam skrenuo sam u garažu. Izašli smo iz automobila i krenuo sam za ujom do njene sobe. Nisam mogao da l'overujem svojoj sreći. Nakon sve te vežbe, najzad sam imao rezultat. Prema Misteriju, potrebno je otprilike sedam sati da se žena oseća ugod­ no kada je sa sudara odvodite na seks. Čekanje od sedam ili više sati Misteri naziva čvrstom igrom. Ali, ponekad tena izađe sa specifičnom namerom da odvede nekoga kući, ili se u kraćem i oku može lakše navesti na seks. Provukla je ključ-karticu kroz bravu svoje sobe i pojavilo se zeleno svetio predznak, činilo mi se, noći pune strasti koja je sledila. Otvorila je vrata I ja sam krenuo za njom. Sela je na ivicu kreveta - baš kao u filmovima - i skinula cipele. Najpre levu, pa desnu. Imala je bele čarape, što mi se učinilo vrlo simpatičnim. Nožne prste najpre je podigla uvis, a zatim ih zgrčila, pa­ dajući unatrag na krevet. Zakoračio sam prema njoj, spreman da joj se bacim u zagrljaj. Ali, izne­ nada, najgori smrad koji sam ikad u životu osetio ispunio mi je nozdrve. Do­ slovno me je odbacio unatrag. Bio je to onaj smrad na ustajali sir, kakav imaju beskućnici-alkoholičari u njujorškim podzemnim železnicama, zadah koji naglo isprazni čitav vagon. Bez obzira na to koliko koraka unazad pravio, in- lenzitet smrada nije se smanjivao. Ispunio je ćelu sobu, svaki kutak. Gledao sam je kako leži na krevetu, lascivno, nesvesna smrada. Bile su to njene noge. Zasmrdele su čitavu sobu. Pobegao sam glavom bez obzira. Ciljevi opisa njiho­ vih avantura bili su različiti: neki su želeli pomoć u ispravljanju grešaka, drugi su hteli da podele nove tehnike, a neki su jednostavno hteli da se hvališu. Dan nakon mog nesrećnog događaja s kemičarkom smrdljivih nogu, Ekstramaskje napisao terenski izveštaj. Očigledno je iste večeri i sam proživeo čudnu avan­ turu. Vreme koje je proveo u zajednici zavodnika već mu se isplatilo. Mogao je da piša u javnim toaletima pored drugih muškaraca, mogao je da masturbira a da se ne ozledi, a sada, u dobi od dvadeset i šest godina, napokon je izgubio nevinost - iako ne na način koji je očekivao. MSN GRUPA: Misterijev bar TEMA: Terenski izveštaj - overio devojku! Zaključio sam spoj kresanjem! AUTOR: Ekstramask Ja, Ekstramask, prvi put sam zaključio spoj kresanjem - eliminisavši time svoj status nevinog iako nisam istovario teret. U ponedeljak sam otišao na serdžovanje s Vižnom. Otišli smo u neki klub na tri sprata koji je imao petnaestak prostorija, a svaka je sa svojim zasebnim šankom. Proserdžovali smo ceo klub. Tokom ćele noći osećao sam se druk­ čije i to se osetilo u mom serdžovanju. Nije mi išlo onako dobro kao inače. Otišao sam na drugi sprat i pronašao Vižna. Neka devojka je nosila njegov šal, a on nije mogao da je pronađe. Razgovarao sam s njim o tome, kad mi je prišla ta devojka, Široko Lice, i ozbiljno me pogledala u oči. Po izrazu njenog širokog lica znao sam da nije važ­ no šta govorim. Razgovor nakon šala: SlROKO LICE: Vrlo si lep izgovoreno naglaskom, čija je jedna četvrtina liila kineski, jedna četvrtina engleski, jedna četvrtina bogati kineski, a jedna 'rlvrtina Za Za Gabor. EKSTRAMASK: Je li tako? SlROKO LICE: Pa, kad si došao ovamo? Kao što vidite, razgovor je bio smor, ali znao sam da sam upao. Znao sam tlu bih se vratio korak nazad kad bih sad izveo svoje rutine. Razgovarali smo o standardnim sranjima: o poslu, o tome šta smo radili to veče, kratke biografije itd. Prešli smo na mesto na kome nije bila tolika gužva na njenu inicijativu. Dok smo stajali i razgovarali, Vižn mi je davao socijalni dokaz: povremeno bi prošao pokraj mene i potapšao me po rame­ nu i takva sranja. ŠIROKO LICE: Šta tražiš večeras? EKSTRAMASK: Misli: Jebi ga - mislim da ću da kresnem nešto. ŠIROKO LICE: Tražim uzbuđenje. EKSTRAMASK: Da, i ja tražim uzbuđenje rečeno nehajnim tonom. ŠIROKO LICE: Da li bi li hteo da pođeš s mojom prijateljicom i sa mnom? EKSTRAMASK: Naravno, samo čekaj da kažem prijatelju da odlazim. ŠIROKO LICE: U redu, čekam te ovde. EKSTRAMASK: Čoveče, uspelo je. Mislim da ću da kresnem večeras. U redu, i tako sam pronašao Široko Lice i njenu prijateljicu, Srpkinju. Držali smo se za ruke i otišli do njenog automobila udaljenog oko petnaest minuta. Bio sam prilično nervozan zbog svega toga. Zatim sam se jebeno smirio. O čemu smo razgovarali na putu do auta? Ništa posebno, bio je to truli razgovor o hladnoći, o mom poslu i drugim opštim stvarima. Bilo je jasno da se radi o avanturi za jednu noć. Došli smo do auta i njena prijateljica je rekla da želi piću. Evo šta je Ekstramask pomislio: 79 EKSTRAMASK: ZAJEBI PIĆU, GLUPA KUČKO! NEVIN SAM I HO­ ĆU DA KRESNEM, ODMAH! UZMI SVOJ AUTO I KUPI SAMA SEBI JEBENU PIĆU. Srećom, Široko Lice Je zanemarila piću i slučajno prošla pored prodav- nice. Iskrcali smo njenu prijateljicu i prešao sam na prednje sedište. Diraću ćelo to sranje. Bilo je to trulo čavrljanje. Gadno me je mučilo što je to jedina stvar koju ne želi da mi kaže. Na kraju, rekla mi je to kad smo ostali sami u autu. Bio je to neki običan predmet na opštem koledžu. Uopšte nije bilo važno. Pitao sam je za to, iako me bolelo dupe za njen posao snova. ŠIROKO LICE: Želim da budem policajka. EKSTRAMASK: Misli: Ti bi bila najgora policajka na svetu. Nikada nećeš biti policajka. EKSTRAMASK: Zašto ne slediš svoje snove? ŠIROKO LICE: Bla, bla, bla, truć, truć, truć, nja, nja, nja. Došli smo do njenog stana. Živela je na vrhu jebeno velike zgrade s ci- merkom. Soba joj je bila jebeno velika. Imala je veliki trinitron TV u njoj. Rekla mi je da izaberem neku mjuzu jer ona mora u kupatilo.